Prve asocijacije na ovaj rad vezane su za dane koje sam provodila po bibliotekama fakulteta, Arheološkog Instituta i Narodnog muzeja u Beogradu sa literaturom koja je između ostalog bila na jezicima koje sam tada slabo razumela (rumunski, nemački, slovački), ali su zato ilustracije bile veoma informativne. Sakupljajući saznanja o bakarnim sekirama na tlu Balkana te 2000-te srela sam se i sa dva velikana metalurgije jugoistočne Evrope: Borislavom Jovanovićem i Evgenijem Černihom. Imala sa sreću da se Borislavu dopala moja upornost za istraživanje teme za koju su mnogi mislili da je uzaludna, te mi je ljubazno pozajmljivao knjige i svoje vreme iako sam ga uglavnom zasmejavala smelim idejama. Sa Černihom sam se prvi put “srela” preko jedine fakultetske kseroks kopije njegove knjige o drevnoj metalurgiji bakra u Bugarskoj; blede kopije tabli sa metalnim sekirama i iščupane stranice knjiga nisu bila prepreka želji da istrajem u svojoj nameri, a danas se sa osmehom sećam petničkih pošalica na račun mog retkog razdvajanja od ove knjige tokom letnjeg seminara te iste 2000-te godine. Od nje se nisam rastajala ni kada sam temu rane Balkanske metalurgije dalje istraživala za diplomski (2004) i magistarski (2010) rad na Univerzitetu u Beogradu, a potom i za master (2007) i doktorat (2012) na Univerzitetskom koledžu London. Do momenta pisanja doktorata već sam imala original knjige, a sa Evgenijem Černihom - aktivnu saradnju po pitanju novih analiza tih istih metalnih predmeta koje sam prvi put videla na bledom papiru. Evgeniju sam odmah po upoznavanju na konfereniji u Kini ispričala kako se od njegove knjige nisam razdvajala kao student, a on mi je po mom prvom dolasku u Moskvu poklonio dva toma njegovih novih knjiga o metalurgiji evroazijskih stepa, i time me pozvao da se pridružim akademskoj zajednici koja se bavi evolucijom metalurgije u Evroaziji. Te 2013 odlučila sam da krenem njegovim stopama, i trenutno imam više od 20 nezavisnih projekata u Rusiji i Kazahstanu sa ciljem da istražim kako i zašto se metalurgija bronzanog doba razvija u glavni tehnološki pogon integrisanja Zapada i Istoka pre više od 4000 godina.

Balkanska metalurgija, kao prva “naučna” ljubav, ostaje i dalje u centru mojih arheoloških istraživanja, a danas mogu da se pohvalim nizom radova i uspešnih projekata koji su skrenuli pažnju svetske arheološke javnosti na dokaze o najstarijoj preradi metala na svetu u Srbiji. Moje (ko)autorske publikacije u Journal of Archaeological Science, Antiquity, Journal of Archaeological Method and Theory, Cambridge Archaeological Journal ili Historical Metallurgy samo su nastavak te jedne ideje o važnosti vinčanske metalurgije, a koja je prvi put objavljena baš u Petničkim sveskama. Prva publikacija najstarije prerade metala u Journal of Archaeological Science (2010) odjeknula je u nacionalnim i internacionalnim glasilima, a sam rad je skoro dve godine bio na listi 25 najčitanijih članaka u ovom prestižnom arheološkom časopisu. U periodu 2012-2015, ovo istraživanje bilo je krunisano značajnim sredstvima koje je britanska vlada bila uložila u iskopavanje lokaliteta Belovode i Pločnik, na kojima su konstatovane metalurške radionice, i koja će uskoro biti objavljena kao izdanje UCL Press-a. Danas kada se osvrenem na put od Petnice do Kembridža, uvek se setim zime 1996. i prvog seminara arheologije na kome sam dobila esej da pišem o vinčanskoj metalurgiji na Pločniku. Iako je prvi članak o toj temi izašao nekoliko godina posle, nikada neću zaboraviti žar sa kojim sam prionula na pisanje svog prvoj petničkog eseja. Preko 20 godina posle, taj isti žar je tu da me podseti na sopstvene početke i na tadašnje snove da baš ja pokažem svetu da su na tlu Srbije tadašnji stanovnici vinčanskih naselja izmislili jednu od najznačajnijih tehnoloških revolucija u istoriji čovečanstva – metalurgiju.